Козара 1942
Отварање изложбе „Козара 1942” ће се одржати у четвртак, 17. априла 2025. године у 19 часова у Културном центру Србије у Паризу.
Изложбу приређује Музеј жртава геноцида у сарадњи са Културним центром Србије у Паризу. Аутори изложбе су историчари Бојан Арбутина, вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида, Марина Љубичић Богуновић, виша кустоскиња Меморијалног музеја на Мраковици и Борис Радаковић, кустос Меморијалног музеја на Мраковици. Аутор поставке је Никола Радосављевић, програмски директор Музеја жртава геноцида.
Поставку употпуњава двојезична српско-француска каталошка публикација.
На изложби ће бити изложено 37 фотографија трагичних догађаја на Козари.
Реализацију пројекта подржали су Министарство културе Републике Србије и Фондација Музеја жртава геноцида.
Изложба ће бити отворена за посетиоце од 17. априла до 9. маја 2025. године.
Битка на Козари
У периоду од 10. јуна до 15. јула 1942. године спроведена је немачко-хрватска офанзива на подручје Козаре у циљу уништавања партизанских снага.
Успешне борбе вођене у пролеће 1942. године, ширење слободне територије, ослобађање важних стратешких тачака и градских и привредних центара, попут Приједора, Љубије, Оштреља и Босанског Петровца, као и константно угрожавање виталних комуникацијских праваца долинама Саве, Врбаса и Сане, биле су довољан разлог да немачке и хрватске војне снаге покрену опсежну офанзиву на жариште устанка и најјаче партизанско упориште у Босанској Крајини – на Козару.
Офанзиву на Козару предводио је немачки генерал Фридрих Штал, командант 714. пешадијске дивизије Вермахта и командант Борбене групе Западна Босна, формиране искључиво за потребе офанзиве, а под чијом командом су се налазиле и хрватске усташке и домобранске јединице.
Многоструко надмоћније, процењује се да је у офанзиви на Козару учествовало око 30 хиљада немачких и хрватских војника, непријатељске снаге опколиле су око три и по хиљаде партизана (НОВ и ПОЈ) сврстаних у батаљоне Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда и око 80 хиљада српских цивила који су се повукли у густе козарачке шуме пред непријатељском офанзивом.
И поред херојске борбе и отпора припадника партизанских јединица и народа, безизлазност из тешке ситуације приморала је руководства устаника на Козари да донесу одлуку о пробоју обруча.
Након извршених пробоја партизанских снага 3-4. и 4-5. јула 1942. године у шумама Козаре остали су рањеници, цивили и партизани који нису успели да пробију непријатељски обруч.
По престанку организованог партизанског отпора немачко-хрватске снаге кренуле су у „чишћење” терена што је подразумевало ликвидацију рањених партизана на лицу места, док су цивили који су преживели ратна дејства током борби одвођени у тзв. прихватне логоре формиране свуда око Козаре, а затим даље у злогласне логоре међу којима је највећи број Козарчана доспео у систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, али и у логор Сајмиште у Земуну, као и у логоре у Норвешкој и Немачкој.
Један део цивила, углавном жена и деце, завршио је у Славонији где су били размештени по хрватским селима као бесплатна радна снага.
Процењује се да је током офанзиве на Козару страдало преко 40 хиљада Срба, од којих је чак око 12 хиљада деце старости до петнаест година.
Од поменутог броја две трећине страдалих српских цивила живот је изгубило током офанзиве или у логорима и стратиштима након офанзива, а страдања, пре свега деце, била би и трагичнија да није било помоћи коју је за Срба у усташким логорима покренула Дијана Будисављевић.